Ove godine se malina u ariljskom kraju otkupljivala za 150 dinara po kilogramu. Manje je poznato da je u Arilju zabranjeno
prodavati malinu za više od toga, čak i ako neko želi da plati veću
cenu. Veća cena je moguća jedino ako se o tome saglase otkupljivači,
opština i policija. (Tako se, recimo, cena povećala na 170 dinara kada
su malinari prvi put najavili protest pre tri nedelje. Ali to je bila
odluka kartela da bi se predupredio protest. Zarad jednostavnosti
analize, ostavićemo cenu na 150 dinara.)
Za malinare je cena od 150
dinara mala. Ali kako oni to znaju? Ovoga puta imaju referentnu tačku
koja se nalazi u Šapcu. U šabačkom kraju (Kolubarski i Mačvanski okrug)
malina se prodaje za 230 dinara po kliogramu. Ariljski malinari s pravom
pitaju: kako se u šabačkom kraju malina otkupljuje za 230 dinara, a u
ariljskom samo za 150?
Za šabačku cenu postoji
jednostavno ekonomsko objašnjenje. Prolećne poplave su uništile veliki
deo roda i tako smanjile letnju ponudu malina. Čim se smanji ponuda
nekog proizvoda, njegova cena mora da poraste. U ariljskom kraju poplave
nisu uništile rod, pa je cena niža.
Međutim, ovo je samo deo
objašnjenja. Da je tržište malina u Srbiji slobodno, vremenske neprilike
ne bi bile nikakav problem za povećanje cene u Arilju. Jer čim bi
malinari iz Arilja saznali da se u Šapcu malina prodaje za 230 dinara,
oni bi se organizovali i prevezli malinu do Šapca gde je mogu prodati po
230 dinara. (Povećanje ponude u Šapcu bi onda oborilo cenu od 230, ali
bi smanjenje ponude u Arilju povećalo cenu od 150 dinara, tako da bi se
pre ili kasnije cena iznivelisala u celoj Srbiji negde između 150 i 230
dinara po kilogramu.)
Međutim, sada nastupa
politička intervencija koja stvara tržišne poremećaje. Kako je već
rečeno, policija sprečava bilo koga u Arilju da dobrovoljno proda ili
plati malinu više od 150 dinara po kilogramu. Ali to nije sve. Ako bi
ariljski seljaci hteli da se samo-organizuju, pa malinu umesto u Arilju
prodali u Šapcu za 230 dinara, lokalna policija bi ih zaustavila na
drumu i oduzela im malinu sa obrazloženjem da se malina ubrana u
ariljskom okrugu može prodavati isključivo u ariljskom okrugu.
Ni to nije sve. Ako bi neko
iz Šapca (ili bilo kog drugog dela Srbije ili sveta) dođe hladnjačom u
Arilje da otkupi malinu po, recimo, 200 dinara, preveze je u Šabac i
proda je po 230 dinara, policija bi ga takođe sprečila sa obrazloženjem
da malina ubrana u ariljskom okrugu ne sme da se prodaje van ariljskog
okruga.
Malinari su s pravom
ogorčeni. I mnogo naivni, jer pomoć traže od države koja je deo kartela.
Primer je zapravo isti kao i u slučaju beogradskog taksi kartela: grad i
taksisti zajedno određuju cenu i broj vozila. Na gubitku su mušterije
koje plaćaju skup taksi i dobijaju lošu uslugu. Ovde su na gubitku
malinari, tj. lokalni seljaci koji žive od prodaje malina, jer su
prinuđeni da prodaju malinu ispod tržišne cene.
Tržište malina je još jedan
primer političkog felera i ekstraktivnih institucija. Politički feler
se ogleda u tržišnom poremećaju koji je stvorila politička odluka da se
štiti kartel hladnjačara (otkupljivača malina) koji ne žele da plate
tržišnu cenu. Ekstraktivne institucije podrazumevaju pravila pod kojima
se otkupljuje malina, a koja bogatstvo većine (seljaka koji gaje i
prodaju maline) preusmeravaju u džepove manjine (hladnjačara i
korumpiranih policajaca).
Seljaci treba da traže od države pomoć. Ali ne u vidu garantovane otkupne cene ili subvencija za maline (vidi tekst o tome
ovde),
već u vidu zahteva da država obezbedi tržišnu konkurenciju pri otkupu
malina. Cena malina će tada biti tržišna, pa niko neće moći da prigovori
da nije fer (tj. da ga neko potkrada). Nakon toga, potreba za
protestima će nestati.
