Penzije

Za rubriku "Ispravljanje krive Drine"...

Digla se velika uzbuna oko vesti koju su (inače pogrešno) preneli mediji kako će po predlogu reforme penzionog sistema ministarstva privrede "svi stariji od 65 godina primati istu penziju od 20000 dinara". Kakav god predlog zakona bio, ne može da bude gore nego što jeste pa tu ne treba puno komentarisati. Svaka promena je dobrodošla. Međutim, da se mi malo vratimo u školsku klupu pa preispitamo sistem vrednosti koji stoji iza cele ove priče...

Šta je to "penzija", tj. "mirovina"? Najjednostavnije, predstavlja ušteđevinu koju čovek ostavi sa strane za "stare dane". To je onda dalje čista matematika za treći razred. Pretpostavimo da očekujem da živim 80 godina i da budem radno sposoban do 65-te godine. Potrebno je da zaradim dovoljno za 15 godina "penzije". Ako planiram da mesečno trošim 100 eura (pošto ćemo do tada naravno ući u EU), to znači da mi je potrebno da do še'set pete uštedim 15 x 12 x 100 = 18000 evra (ups!). Dodatna mogućnost je da novac investiram - na primer sagradim u dvorištu lokal ili mali apartman koji ću izdavati studentima pa od toga imati prihod. U svakom slučaju, neophodno je da žrtvujem određeni deo novca kojim trenutno raspolažem i ostavim ga za kasnije.

E sada, pošto mnogi ne dožive duboku starost onda postoji mogućnost da se trošak minimizuje po principu osiguranja. Ljudi koji učestvuju u zajedničkom penzionom fondu se u suštini osiguravaju od "rizika" da žive preko određene granice. Na primer, nas 10 iz komšiluka dobro poznajemo statistiku i teoriju verovatnoće pa izračunamo da verovatno nećemo svi preživeti do 80-te već samo polovina, tj. nas pet. Samo, naravno, ne znamo ko će preživeti, a ko ne. To nam onda daje mogućnost da se udružimo i uplaćujemo u zajednički fond iz koga će onda "srećni dobitnici" dobijati penzije. Pošto se očekuje da to bude samo polovina učesnika, onda to znači da je trošak po osobi duplo manji, samo 9000 eura. To već bolje zvuči, zar ne?
 

 

Do sada je sve super. Međutim, u međuvremenu su naučnici koji se bave istraživanjem matičnih ćelija pronašli revolucionarnu metodu da produže prosečan ljudski vek za 10 godina. Šta to onda znači za naš penzioni fond? Menja osnovnu pretpostavku na kojoj smo zasnovali račun - umesto očekivanog životnog veka ok 80 godina, sada je to 90. Umesto 15 godina penzije, sada imamo 25 pa 18000 eura više nije dovoljno - to je samo 60 eura mesečno. Očigledno, u našem planu mora nešto da se promeni. Možemo da pomerimo granicu za odlazak u penziju na 75 godina, da smanjimo očekivani iznos mesečne penzije ili da povećamo uloge u fond. U praksi bi najprihvatljivija bila neka kombinacija. Ako smo novac investirali, onda se lakše izlazi na kraj sa ovakvim nepredviđenim promenama.

Elementarno. I sada, pitate vi mene, kakve veze to ima sa reformom našeg penzionog sistema?

Nema nikakve.

Naš penzioni sistem uopšte ne funkcioniše tako, već se finansira od doprinosa trenutno zaposlenih i "iz budžeta"- tj. poreza, zaduživanja itd. To znači da penzioneri ne dobijaju novac koji su nekada uštedeli ili investirali, već novac koji zarađuju mladi koji sada rade. Neki to zovu "međugeneracijska solidarnost", a u suštini je državna "milostinja" - samo još jedan socijalni program. Novac koji su stari "odvajali za PIO" je pojela inflacija, spalili ratovi i besmisleno bacanje para raznih socijalističkih vlasti koje su se smenjivale.

 

Kao i većina ostalog što država radi svodi se na otimanje, preraspodelu i kupovinu glasova. Nažalost razum i logika (statistiku i matematiku da i ne pominjemo) su iz našeg društva i penzionog sistema davno iskorenjeni, ako su ikada i postojali. Ostala je samo gramzivost i neodgovornost.