Ova debata se u svetu nastavlja, ali ovo je samo meta post o samoj debati.
Prvo, pristalice "rasta" o zemljama evrozone u ovoj debati govore kao o nekim pritajenim tigrovima. Kao da evrozona normalno raste po stopama od 5%, ali ove mere štednje, koliko ih je uopšte bilo, to sada sprečavaju.
Istina je, međutim, da je EU u mnogo fundamentalnijoj krizi od makroekonomske ili krize duga. I u prethodnih dvadesetak godina najveće ekonomije evrozone su rasle po stopama od 1 do 2%, u poređenju sa američkih preko 3%, BRIC da i ne pominjem. A mala razlika u prosečnoj stopi rasta na duži rok znači mnogo. I kad bi sada svi evropski problemi odjednom nestali, najrealnije bi bilo očekivati da se evrozona vrati na svojih 1-2%, što teško da može rešiti problem nagomilanih dugova i sistemskih deficita.
Drugo, obratite pažnju na termine kojima se rutinski operiše. Dilema je, navodno, između "štednje" (austerity) i "rasta". Ali ovi termini nisu na istim ravnima -- "štednja" je vrsta politike, jedan mogući izbor koji vlade mogu napraviti; "rast" nije politika već samo željeni ishod, jedna moguća posledica.
http://trzisnoresenje.blogspot.com/2012/05/stednja-ili-rast.htmlDilema ne može biti između "štednje" i "rasta". Može samo biti između "štednje" i "potrošnje". Ili ako se preselimo na teren ishoda ili želja, između možda "rešavanja krize duga" i "rasta" ili "spasavanja evrozone" i "rasta". Ali bitno je porediti izbore sa izborima a želje sa željama.