Kako radi "ekonomska mašina", deo 1

Prvi deo komentara na ovaj video:

"Jednostavna mašina"

Na samom početku autor tvdi da je ekonomija "jednostavna mašina". Pokušaću da ukratko objasnim zašto takav pogled nije ispravan, bar ne u smislu kako se to kasnije u videu pokušava da objasni. Tačno je da su osnovni ekonomski principi jednostavni (transakcije, novac, kredit itd.), ali ta "mašina" ne funkcioniše po "zakonima fizike" kao mehaničke ili hidraulične mašine da bi se njom moglo upravljati "promenom ulaznih parametara" - u ovom slučaju manipulisanjem "kamatnim stopama" i "štampanjem novca". Da pojasnim - fizičke sisteme čine elementarne čestice, atomi, molekuli i sile koji jedni na druge deluju na osnovu fizičkih zakonitosti. Zato će, pod istim uslovima, fizički eksperiment uvek dati iste rezultate i zbog toga znamo da će svi automobili na komande vozača reagovati na isti način. Kada pritisnete gas, ubrzaće. Ako pritisnete kočnicu, usporiće. Okrenite volan i skrenuće na odgovarajuću stranu. I to se nikada ne menja, auto na komande uvek reaguje na isti način.

Neki ekonomisti su skloni da tržište posmatraju slično fizičkom sistemu - kao "mašinu" kojom se može "upravljati" poput automobila, što bi onda njima omogućilo da ostvare svoje dobre namere - pomognu izlazak iz krize, povećaju zaposlenost, smanje stopu siromaštva itd. Nažalost, sve lepe želje prvo moraju da prođu test realnosti. Problem je u tome što tržište ne čine čestice poput atoma i molekula, niti njim upravljaju nepromenljivi fizički zakoni. Tržište čine ljudi koji su svesna bića, što puno komplikuje stvar. Ne možemo sa sigurnjoću reći da će se ljudi u istim uslovima uvek ponašati isto, tj. donositi identične odluke. Njima ne upravljaju nepromenljive fizičke sile, već potpuno subjektivne odluke učesnika na tržištu. Za razliku od atoma i molekula, ljudi uče iz iskustva i na osnovu njega pokušavaju da predvide šta će se događati u budućnosti. Zbog toga ekonomija nije "jednostavna mašina" kojom se može upravljati uz pomoć "gasa i kočnice" kako je to opisano u videu.

Nastavak sledi.

Dva puta

Ministarstvo privrede:

"Za Srbiju postoje dva puta – jedan je propala ekonomska politika subvencionisanja, korupcije, partijskog zapošljavanja, samovolje pojedinaca, pljačkaške privatizacije, parazita koji žive na leđima društva i drugi, mnogo teži, put odgovornosti, napornog rada, domaćinskog ponašanja, pristojnosti, institucija sistema."

A kojim putem bi vi?

http://www.privreda.gov.rs/newsitem.php?&h=1&id=8100&change_lang=ls

Poslednja diskriminacija

Vekovima su se ljudi borili protiv raznih vrsta diskriminacije koje su moćnici nametali društvu. I, uz ogromne žrtve, razumni i moralni ljudi nadvladali su ih skoro sve. Rasizam - kada je država različito tretirala ljude druge boje kože. Fašizam - kada je država tlačila ljude druge nacije. Totalitarizam - kada država oduzima ljudima prava zbog ideologije. Izborili smo se za jednakost rasa, nacija, polova, političkih stavova i skoro svega ostalog. Nismo ni svesni koliko bi trebalo da budemo srećni i zahvalni zbog vladavine prava i sloboda koje uživamo.

Pa lepo kaže Ustav Republike Srbije, član 21:

"Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki."

Nažalost, to nije sasvim tačno. Ostala je još jedna, možda poslednja, diskriminacija. I dalje nisu svi jednaki pred zakonom. Podelili su zakonodavci ljude na "radnike" i "poslodavce" (kao da ovi drugi ništa ne rade, pa ne zaslužuju da se nazovu "radnici"), pa onda imamo "Zakon o radu" koji propisuje njihova "prava" i "obaveze" zavisno od toga kojoj grupi pripadaju. I niko ne viče: "Diskriminacija! Nepravda!". Kao što su nekada robovlasnici, rasisti, fašisti, nacisti i ostali podrazumevali da neke grupe imaju različita prava, tako se i danas podrazumeva da zakon različito tretira "radnike" i "poslodavce", pa se digla Scila i Haribda protiv novog "nepravednog" Zakona o radu koji tu diskriminaciju eto bar malo pokušava da ispravi.

Istina je da ne postoje "radnici" i "poslodavci". Postoje ravnopravni građani. Slobodni ljudi koji stupaju u dobrovoljne odnose, razmenjuju svoj rad, vreme, proizvode, kapital i sve ostalo na obostranu korist. Dokle god su ti odnosi dobrovoljni, nenasilni i svako se drži dogovora, tu nema nikakve potrebe da se država, tj. zakon, na bilo koji način meša i te odnose "uređuje". Neka pred Ustavom i zakonom zaista svi budu jednaki. Država treba da reaguje samo kada neko u tim odnosima koristi nasilje ili prevaru.

Pred Ustavom i zakonom su svi jednaki

Ne samo da ovaj nakaradni Zakon o radu treba menjati, nego ga treba potpuno ukinuti. Takav zakon je potpuno nepotreban. Nasilje i prevara su već sankcionisani pa nema nikakve potrebe regulisati odnose "radnika" i "poslodavca" posebnim zakonom. Time pravimo istu grešku koju su pravili razni diskriminatori iz prošlosti. Poslodavac i radnik su dve osobe koje u odnos stupaju dobrovoljno, na obostranu korist. Zakon ne može da ih različito tretira zavisno od boje kože, nacije, pola ili da li imaju registrovanu firmu ili ne.

Neka pred Ustavom i zakonom svi budu jednaki.

Državna briga za životnu sredinu

Evo kakvi ludaci i psihopate vladaju ovim svetom... Preko 2000 atomskih bombi detonirano je na planeti Zemlji od 1945. do 1998. Isao Hashimoto je napravio vremenski pregled svih detonacija.

Jezivo.

Ko se razlikuje od ostalih?

 

Lee Harvey Oswald

22. novembra 1963-e ubio američkog predsednika Kenedija.

 

Vlado Černozemski

9. oktobra 1934-te ubio jugoslovneskog kralja Aleksandra.

 

Gavrilo Princip

28, juna 1914-te ubio austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju.

Penzije

Za rubriku "Ispravljanje krive Drine"...

Digla se velika uzbuna oko vesti koju su (inače pogrešno) preneli mediji kako će po predlogu reforme penzionog sistema ministarstva privrede "svi stariji od 65 godina primati istu penziju od 20000 dinara". Kakav god predlog zakona bio, ne može da bude gore nego što jeste pa tu ne treba puno komentarisati. Svaka promena je dobrodošla. Međutim, da se mi malo vratimo u školsku klupu pa preispitamo sistem vrednosti koji stoji iza cele ove priče...

Šta je to "penzija", tj. "mirovina"? Najjednostavnije, predstavlja ušteđevinu koju čovek ostavi sa strane za "stare dane". To je onda dalje čista matematika za treći razred. Pretpostavimo da očekujem da živim 80 godina i da budem radno sposoban do 65-te godine. Potrebno je da zaradim dovoljno za 15 godina "penzije". Ako planiram da mesečno trošim 100 eura (pošto ćemo do tada naravno ući u EU), to znači da mi je potrebno da do še'set pete uštedim 15 x 12 x 100 = 18000 evra (ups!). Dodatna mogućnost je da novac investiram - na primer sagradim u dvorištu lokal ili mali apartman koji ću izdavati studentima pa od toga imati prihod. U svakom slučaju, neophodno je da žrtvujem određeni deo novca kojim trenutno raspolažem i ostavim ga za kasnije.

E sada, pošto mnogi ne dožive duboku starost onda postoji mogućnost da se trošak minimizuje po principu osiguranja. Ljudi koji učestvuju u zajedničkom penzionom fondu se u suštini osiguravaju od "rizika" da žive preko određene granice. Na primer, nas 10 iz komšiluka dobro poznajemo statistiku i teoriju verovatnoće pa izračunamo da verovatno nećemo svi preživeti do 80-te već samo polovina, tj. nas pet. Samo, naravno, ne znamo ko će preživeti, a ko ne. To nam onda daje mogućnost da se udružimo i uplaćujemo u zajednički fond iz koga će onda "srećni dobitnici" dobijati penzije. Pošto se očekuje da to bude samo polovina učesnika, onda to znači da je trošak po osobi duplo manji, samo 9000 eura. To već bolje zvuči, zar ne?
 

 

Do sada je sve super. Međutim, u međuvremenu su naučnici koji se bave istraživanjem matičnih ćelija pronašli revolucionarnu metodu da produže prosečan ljudski vek za 10 godina. Šta to onda znači za naš penzioni fond? Menja osnovnu pretpostavku na kojoj smo zasnovali račun - umesto očekivanog životnog veka ok 80 godina, sada je to 90. Umesto 15 godina penzije, sada imamo 25 pa 18000 eura više nije dovoljno - to je samo 60 eura mesečno. Očigledno, u našem planu mora nešto da se promeni. Možemo da pomerimo granicu za odlazak u penziju na 75 godina, da smanjimo očekivani iznos mesečne penzije ili da povećamo uloge u fond. U praksi bi najprihvatljivija bila neka kombinacija. Ako smo novac investirali, onda se lakše izlazi na kraj sa ovakvim nepredviđenim promenama.

Elementarno. I sada, pitate vi mene, kakve veze to ima sa reformom našeg penzionog sistema?

Nema nikakve.

Naš penzioni sistem uopšte ne funkcioniše tako, već se finansira od doprinosa trenutno zaposlenih i "iz budžeta"- tj. poreza, zaduživanja itd. To znači da penzioneri ne dobijaju novac koji su nekada uštedeli ili investirali, već novac koji zarađuju mladi koji sada rade. Neki to zovu "međugeneracijska solidarnost", a u suštini je državna "milostinja" - samo još jedan socijalni program. Novac koji su stari "odvajali za PIO" je pojela inflacija, spalili ratovi i besmisleno bacanje para raznih socijalističkih vlasti koje su se smenjivale.

 

Kao i većina ostalog što država radi svodi se na otimanje, preraspodelu i kupovinu glasova. Nažalost razum i logika (statistiku i matematiku da i ne pominjemo) su iz našeg društva i penzionog sistema davno iskorenjeni, ako su ikada i postojali. Ostala je samo gramzivost i neodgovornost.

Evo zašto je potrebno povećati minimalac

Ovo je komentar na trenutne političke događaje u SAD, ali se lako može primeniti na bilo koje društvo.

Argument za povećanje minimalne zarade na $10.10 za koje se zalaže Obama, u obliku dijaloga:

Radnik: "Zdravo, ja bih želeo da radim za tebe."

Poslodavac: "Izvini, vlada kaže da moram svakoga da platim najmanje 10.10 sat. Nemam dovoljno novca u da zaposlim još radnika po toj ceni."

Radnik: "Pa, meni i dalje treba posao. Rado ću raditi za 6 dolara na sat. Dogovoreno?"

Vlada: "STOJ! Ne možeš to da uradiš. Nije ti dozvoljeno da prodaješ svoje usluge za manje od 10.10 na sat! "

Radnik: "Ali... ja bih radije radio za manje od 10.10 dolara nego bio nezaposlen. Zašto ne mogu da potpišem privatni ugovor o radu sa ovim poslodavcem ako obojica od toga imamo koristi? Oboje dobrovoljno pristajemo na to, zar ne?"

Vlada: "Zato što to nije fer."

Poslodavac: "Izvinite, ali ja bih voleo da imam pravo glasa u ovom razgov - "

Vlada: "Prekini vlasniče preduzeća! Ovo je između mene i radnika."

Poslodavac: "U stvari, ja stvarno mislim da ti nemaš nikakve veze sa - "

Vlada: "PRAVDA! Mi propisujemo minimalni iznos koliko svi ljudi moraju biti plaćeni, bez obzira na finansijsku realnost konkretnog preduzeća, i bez obzira na stvarnu merljivu vrednost koju mu konkretni radnik donosi. Ako radnik želi da radi za manje nego da ne radi uopšte, mi to nećemo dozvoliti. Mi ovo radimo zbog pravičnosti i slobode. Šta vam tu nije jasno?"

Radnik: "Pa, ako već ne mogu da radim pretpostavljam da ću morati da počnem da prodajem svoje stvari. Hoće li neko da kupi moj TV za 100 dolara?"

Kupac: "Super! Ja ću ga kupiti!"

Vlada: "STOJ! Ne možeš da prodaš tu stvar za manje od 200 dolara. Ovo je za tvoje dobro. Ti zaslužuješ bar 200 dolara za taj TV."

Radnik: "Ali, niko ga neće kupiti za toliko i ja zaista ne mislim da vredi 200 dolara... "

Vlada: "Vidi, bojle ti uzmi nešto od ove državne pomoći dok visoko plaćen posao ne padne s neba i sleti na tebe kao Asteroid Pravičnosti iz Dembelija Galaksije."

Poreski obveznici: "Čekajte ljudi, ne možemo sebi priuštiti da finansiramo još beneficija! Mi jedva sastavljamo kraj s krajem i ovako kako je! "

Vlada: "Pa, vi ćete morati da potražite drugi posao da zaradite za finansijsiranje Mama države od trilion dolara."

Poreski obveznici: "Dobro. Zdravo poslodavče, ja bih želeo da radim za tebe."

Poslodavac: "Žao mi je, ne mogu sebi priuštiti da zaposlim više radnika za 10.10 dolara na sat."

Poreski obveznici: "U redu, ovo je u svakom slučaju dodatni prihod. Radiću za manje. Može 7 dolara na sat? Dogovoreno?"

Vlada: "STOJ!"

Izvor: The Matt Walsh Blog

Ekonomske slobode u Srbiji - srednje žalosno

Heritage fondacija objavila je ovogodišnju listu zemanja po stepenu ekonomskih sloboda. Srbija se našla u odabranom društvu sa Ugandom, Namibijom, Libanom itd:

Evo i naše "lične karte":

U nekim stvarima se popravljamo, ali u većini smo pali. Indeks se ukupno popravio za 0,8 poena, ali smo sa 59,4 i dalje u grupi "ekonomski uglavnom neslobodnih zemalja". Nezaposlenost je na skandaloznih 23.1% tj. svaki četvrti radno sposoban stanovnik je nezaposlen. Godišnja inflacija bila je 7.3%. Ovaj srednje-žalostan rezultat je u stvari najbolji indeks ekonomskih sloboda koji je Srbija ikada imala.

Najbolji su Hongkong, Singapur, Australija, Švajcarska, Novi Zeland i Kanada. Evropljani skoro da se i ne pojavljuju među prvih 10, što nije nikakvo iznenađenje s' obzirom na sve veći uticaj briselske birokratije u EU.

A na užas svih naših divljih socijalista, ispostavilo se da ove države u kojima vlada "divlji kapitalizam" ujedno imaju i najbolje zdravstvene sisteme.

http://www.heritage.org/index/ranking

Info Arena - Saša Radulović

Istina bez ulepšavanja:

Bravo Saša! Samo hrabro.

Hat tip - fenomenalni Sloboda i Prosperitet TV

Istina o centralnim bankama i poslovnim ciklusima

Fenomenalan video, pogledajte obavezno!

"Kako funkcionira bankarski sustav i koja mu je uloga u slobodno-tržišnoj ekonomiji te kako središnje banke u saradnji s državnim vlastima, stvarajući umjetan rast ekonomije, uzrokuju sve veće i veće gospodarske krize."

IustitiaTV & http://slobodaiprosperitet.tv.

Lažni azilanti i besplatan ručak

Čuvajte se, Mehanizam je stupio na snagu. Naša velika nada i uzor, Evropska Unija, ponovo zabija nož u leđa srpskim evroslinavcima i uverava patrijote da su "sve vreme bili u pravu". U očaju, srpski MUP formira "grupu za migrante" koja će očigledno imati posao da maltretira građane Srbije koji imaju retku sreću da mogu sebi da priušte da krenu na put. Neki genijalac je pomenuo i "izlazne vize"... Izlazne vize... Back to the U.S.S.R.

- Gde putujete?
- Koliko para imate sa sobom?
- Gde odsedate?
- Gde vam je povratna karta?
- Zašto niste oprali zube?

Ponižavanje. Maltretiranje. Gestapo. Kao da nam nije bilo dosta...

Većina će morati da proguta knedlu uz kilavo - "samo tetki da odnesem lek"... Verovatno niko neće imati hrabrosti da kaže ono što treba - it's none of your f#$&% business! Niti ima svrhe, naravno.

A ko je odgovoran za sve to? Država. Ali ne država Srbija niti njeni "lažni azilanti", nego država Bundesrepublik Deutschland koja "azilantima" nudi šest (ili koliko već) meseci besplatnog odmora uz džeparac od 700 (ili koliko već) eura. Ne treba biti kivan na građane Srbije koji tu priliku pokušavaju da iskoriste - oni samo postupaju racionalno u svom interesu. Kao i svako od nas.

Samo kompletan idiot može da nudi takve uslove i onda se navodno čudi što ima ljudi koji su spremni da ih iskoriste. A onda još optužuje i kažnjava drugog za nevolju koju je sam sebi napravio. Ljudska glupost je zaista beskonačna.

Poruka za Nemačku - go fuck yourself! Pardon my French.

Zakon o radu - par komentara

Privatni i javni sektor

"Privatni" sektor je deo društva u kome se transakcije obavljaju dobrovoljno, tj. na obostranu korist učesnika. "Javni" sektor je deo društva koji živi od resursa koji su silom oteti od proizvodnog dela. Zato možemo nazvati "dobrovoljni" i "nasilni" sektor.

Javni, tj. nasilni sektor, sprečava da se resursi društva usmere tamo gde su najpotrebniji, već ih raspoređuje po političkim i "pobratimskim" kriterijumima i tako stvara tajkune, partijske mafije itd. To je glavni uzrok našeg siromaštva i propadanja.

Surova istina je, dragi moji građani Srbije - svaka plata koja nije stečena dobrovoljnom razmenom na slobodnom tržištu je velika. Ako si dobio jedan dinar koji ti neko nije dao dobrovoljno već mu je oduzet silom, previše je i nije zaslužen. Samo dobrovoljna razmena je moralna i ekonomski efikasna.

Tu je sva mudrost i rešenje svih naših problema. Ako građani to shvate i prihvate biće nam bolje. Ako ne - biće samo gore i nastavićemo da propadamo.

Sindikati i "radnička prava"

Problem je ovde, pre svega zahvaljujući komunizmu/socijalizmu iz kog nažalost još uvek nismo zaista izašli, veliko ekonomsko neznanje u našem narodu.

Ko želi da razume - da bi se rešili ekonomski problemi potrebno je preusmeriti resurse. Jedan od najvažnijih resursa su upravo ljudi, radnici. Šta to znači? Znači da radnike treba prebaciti sa jednog posla na drugi. Jednostavno rečeno, ako ne radiš ono što ti je trenutno najvažnije (npr. da spremiš ručak) nego radiš nešto što nije prioritetno (čistiš ispred kuće) ostaćeš gladan. Bićeš "u krizi". To se dešava u našem društvu. Radimo stvari koje nisu prioritetne, a za to vreme ne spremamo ručak i ostajemo gladni.

Da bi se izašlo iz krize potrebno je da mnogi promene posao. Verovatno većina. Da bi se to dogodilo mnogi moraju da izgube posao i traže drugi. Ako se država ne meša, tržište samo određuje šta je prioritetno - ono što se traži se dobro i plaća. I vrlo brzo bi se preorjentisali na bitne stvari i krenuli napred. To su elementarni zakoni ekonomije. Sviđalo se nama ili ne. Nema besplatnog ručka.

To je jedini način da Srbija izađe iz krize. Ako volite svoju decu i želite da jednog dana žive normalno podržite promene. Ako ne volite svoju decu, onda se borite za "radnička prava" i održavanje ove socijalističke žabokrečine koja nas je sve već ugušila.

Ko je uz sindikate i protiv promena nema prava da se žali.

Sam je izabrao da živi u bedi.

Iron Maiden i piraterija

Umesto da kukumavče i uzaludno pokušavaju da nasiljem spreče "skidanje" svojih pesama sa interneta, članovi legendarnog hevi-metal benda Iron Maiden jednostavno su iskoristili tu informaciju, organizovali koncerte tamo gde ima najviše "piraterije" = fanova i inkasirali milione.

Nisam ljubitelj, ali zaslužuju jedan video - "Run to the Hills":

Izvor: http://www.citeworld.com/consumerization/22803/iron-maiden-musicmetric

SAD - Volmart bolji od "Obamakera"

Veliki trgovinski lanac Volmart je u režimskim medijima postao sinonim za "izrabljivanje radnika" zbog toga što većinom nudi jednostavne poslove za koje nije potrebno znanje i iskustvo, pa su zato i malo plaćeni. Godinama su sindikati i levičari oštro kritikovali korporaciju zbog "lošeg zdravstvenog osiguranja" koje nudi svojim radnicima. Konačno, 2013-te je stigao Obamin zakon o zdravstvu donesen navodno sa namerom da "pomogne ugroženima". I neko se setio da uporedi...

Volmart svojim radnicima nudi dva različita plana zdravstvenog osiguranja. Za odprilike 40 dolara mesečno radnik može da dobije puno osiguranje, dok je za porodicu to 160 dolara. Za razliku od Obamakera, nema nikakvih uslova niti razlike zavisno od prihoda, pola i sl. Plan je isti za čistača, kasirku i generalnog direktora. 

Na primer, šezdesetogodišnji par nepušača bi morao da plati 1356 dolara, dok bi ih u Volmartu to koštalo 134. Tridesetogodišnji pušač bi morao da plati $428 mesečno, nasuprot $70 u Volmartu. Četvoročlana porodica koja bi platila $962 kroz Obamaker, u Vomartu samo $160.

I razlike nisu samo u ceni. Zdravstveno osiguranje Volmarta nudi pristup puno boljoj mreži medicinskih ustanova, uključujući i prestižne poput Majo klinike, u kojima zaposleni u Volmartu mogu dobiti besplatnu operaciju srca ili kičme i sl. Najveća razlika je pristup medicinskim ustanovama koji je nekoliko puta bolji u planovima osiguranja koje Volmart nudi svojim zaposlenima.

Izvor: Washington Examiner

Krstić bira ključne grane

Kaže ministar finansija Krstić:

Krstić: Izabrati ključne grane

Beograd -- Ministar finansija Lazar Krstić ocenio je da ekonomska politika treba da se koncetriše na nekoliko ključnih industrijskih, izvozno orijentisanih grana.

 

Komentarišući zvanične statističke podatke, prema kojima je izvoz Srbije u 2013. povećan za četvrtinu i smanjen je deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, Krstić je ukazao da ekonomska politika treba da bude u tom smeru, da se opredelimo za nekoliko ključnih industrijskih grana koje će biti izvozno orijentisane.

U te velike sisteme, Krstić je ubrojao "Fijat" i "Er Srbiju", oko kojih će moći da se razvija puno privredne aktivnosti sa nekim manjim firmama koje su kooperanti, ocenjujući da će samo tako Srbija uspeti da unapredi situaciju i poveća zaposlenost.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija je u 2013. prvi put ostvarila suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni sa Italijom i SAD. Medju 15 najvećih izvoznika, dve trećine su oni koji su dobili direktnu državnu podršku.

http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2014&mm=01&dd=07&nav_id=797198

Ako vi, g. Krstiću, ulažete svoje pare koje ste teškim radom stekli onda "izaberite" šta god želite, a pošto ovde razgovaramo o novcu poreskih obveznika jedino ispravno bi bilo da se zalažete da se nameti smanje i njima prepusti da "izaberu" šta sa svojim novcem žele da rade. Nema potrebe da vi "birate" umesto njih.

Što se izvoza, suficita i deficita tiče, merkantilizam su ekonomisti odbacili kao besmislicu još negde u XVIII veku. Verovatno ta novost još uvek nije stigla do Jejla...

Razlika

Blic piše o hobijima poznatih političara, nemoguće je ne primetiti ovaj kontrast:

Nikolić peče rakiju na imanju u Bajčetini

Svira violinu, klavir i gitaru

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/432369/Sta-niste-znali-o-ministrima-Peku-rakiju-jasu-konje-pecaju-sviraju-violinu

Sam protiv svih

Ne brinite, nema opasnosti da se ovaj blog pretvori u "Dnevni Pregled Aktivnosti Ministra Privrede Radulovića" jer će njegova ministarska karijera po svemu sudeći biti veoma kratka. Neminovno. Bar tako odavde, iz Galtićeve doline, to izgleda. Kamo lepe sreće da grešim.

Iz Politike:

Ministar privrede – sam protiv svih

    Saša Radulović je povodom izjava Tomislava Nikolića i Nebojše Stefanovića, za „Politiku” rekao: „Očigledno da je ukidanje subvencija više zabolelo pojedine političare, nego investitore”

    Ministar privrede Saša Radulović je izgleda, kako je i sam primetio, dirnuo u „osinje gnezdo”, zalažući se za zakon o radu koji je veoma restriktivan u delu koji se odnosi na radnička prava. Zbog toga su najpre sindikati, krajem novembra, zatražili njegovu ostavku, a potom su se sve glasnije, mada ne sasvim otvoreno, čule kritike onih za koje bi se moglo očekivati da su na njegovoj strani – kolege iz vlade i predstavnici Srpske napredne stranke, koja ga je predložila na ministarsko mesto kao nestranačku ličnost.

    Tako je, recimo, kada je zamenik predsednika PUPS-a Milan Krkobabić za naš list rekao da treba upokojiti vampira neoliberalizma, bilo lako pomisliti upravo na Radulovića. Kada je predsednik Tomislav Nikolić za TV Prva rekao da ga je iznenadila rekonstrukcija vlade, da ima određene zamerke na pojedine ministre i da mu se ne dopada što novi ministri ne prihvataju ništa što su prethodni radili, takođe se lako zaključilo da je mislio na ministra privrede.

    To je slučaj i sa liderom URS-a Mlađanom Dinkićem, Radulovićevim prethodnikom i njegovom čestom metom kritike, koga je Nikolićeva izjava „ohrabrila”. Dinkić je juče rekao da, iako predsednik Srbije nije rekao na koga je mislio, on misli da zna na koga se to odnosilo i da je zbog toga zadovoljan. I reči predsednika Skupštine Srbije Nebojše Stefanovića da neke reforme u oblasti ekonomije i borbe protiv korupcije nisu izvedene najefikasnije, kao strela su uperene ka Raduloviću.

    Iz ministrove jučerašnje izjave za „Politiku”, kao i onoga što je ranije govorio („postoje neki otpori i političke kalkulacije oko tih otpora”), reklo bi se da ga reakcije na njegove poteze ne iznenađuju. Povodom Nikolićeve i Stefanovićeve izjave, Radulović je rekao: „Jedino što je prethodno ministarstvo radilo bile su subvencije i potpuno neodgovorno arčenje novca poreskih obveznika. Rezultat takve politike osećaju svi građani Srbije kroz konstantan pad i onako niskog životnog standarda. Činjenica je da je novo ministarstvo napravilo potpuni zaokret od 180 stepeni od te i takve politike.”

    Rekavši da su usvojenim budžetom za 2014. godinu ukinute subvencije, on je naglasio da ih sa ovim ministarstvom neće biti.

    „Očigledno je da je to više zabolelo pojedine političare, nego investitore. Neodgovorna politika, nedomaćinsko i netransparentno trošenje novca poreskih obveznika mora da prestane. Poklanjati velikim multinacionalnim kompanijama 30 miliona evra, davati im desetogodišnje oslobađanje od svih poreza, poklanjati zemljište i u isto vreme garantovati im niske cene vode i komunalnih usluga, odlika je banana država. Sa ovim ministrom i ovim ministarstvom, takve stvari više nećemo raditi”, kategoričan je Radulović.

    Investitorima koji su već investirali u Srbiji i ostvarili dobit, nema, prema njegovim rečima, potrebe davati dodatne subvencije kako bi nastavili i širili poslovanje. Njegov je stav da država treba da im pomaže kreiranjem povoljnog ambijenta, kroz regulatornu reformu i smanjenje nameta na rad.

    Mogućno je da je Radulovićev problem to što je izgleda prebrz za svoje okruženje. Tako predsednik parlamenta i dalje ima dilemu da li treba nastaviti sa subvencionisanjem ili ne, jer, kako kaže, ne postoji dovoljno jasna vizija šta će nam jedno ili drugo doneti.

    Ranije je prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, komentarišući rad pojedinih ministara, rekao da ministar privrede ponekad nema takta, mada je najčešće u pravu. Onda je u Skupštini Srbije rekao: „Najveći deo onoga što on govori je istina. Ali, to sam rekao i njemu – tačno je da je to konačan cilj kome težimo, ali ne možemo da na tom putu pogazimo sve radnike.”

    U drugoj prilici, na komentar novinara da se Radulović ponaša kao da je vernik nepogrešivosti tržišta i da se postavlja pitanje otkud takav čovek i takva politika vlade u vreme kada se i kolevke liberalizma okreću ka većoj ulozi države, Vučić je odgovorio: „Privatno, ne mogu da kažem da mislim potpuno isto, ali mislim slično kao g. Radulović. Nažalost, život vas u Srbiji natera da stvari posmatrate nešto drugačije i ja moram na njih da gledam malo drugačije.”

    Mada je rekao da je „taj spoj dobar”, naveo je da bi voleo da postoji, neretko, malo više koordinacije i da misli da će i to biti rešeno u narednom periodu.

    I pored svih zamerki, Radulović, za sada, ne odustaje. Čak i u odgovoru sindikatima koji su mu zamerili da svakodnevno podnosi raport interesnim grupama, ne stvara ambijent za rad, razvoj i zapošljavanje, kao ni uslove za funkcionisanje privrede, bio je izričit – da neće podneti ostavku i da neće odustati od izmena Zakona o radu.

    Radulović, koji nije političar, ne razmišlja da li će na sledećim izborima dobiti ili izgubiti glasove zbog svojih ideja i izvesno ga ne brine najniža pojedinačna ocena koju su građani, u istraživanju agencije „Faktor plus”, u novembru, dali članovima vlade. Zato on može potpuno otvoreno da ukaže na neke istine, kao u nedavnom autorskom tekstu u „Politici”. „Kada počnemo da govorimo o tome ko treba da nosi teret reformi, tu podrška reformama počinje da se topi. Otpor reformama kreće od svih koji su dobitnici ovog propalog sistema koji sada parazitiraju na leđima društva, svih građana, poreskih obveznika. Svi bi reforme, samo da ne utiču na njih i na njihove pozicije. Paraziti su i najglasniji”, napisao je.

    Juče je u „Jutarnjem programu” TV Pink rekao da se nada da neće biti potrebni novi izbori u 2014, ali da je bolje ići na nove izbore ako stvari koje je neophodno uraditi u toku ove godine radi rasta životnog standarda građana ne mogu da se obave. Samo, kakve su mu šanse da bude i u novoj vladi?

http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Ministar-privrede-sam-protiv-svih.sr.html

Komunistički vampiri se uznemirili zbog jednog razumnog čoveka koji pokušava da nešto pametno uradi...

Radulović - Bezbolne reforme nude prevaranti

Tekst ministra Radulovića objavljen u Politici:

Dok smo štitili „prava” preko 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i javnim preduzećima, izgubili smo 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru. Ko štiti prava preko 700.000 nezaposlenih?

Puna su nam usta reformi, a one idu jako sporo. Otpori su ogromni. Deo zbog straha od nepoznatog, a dugi je gubitak privilegija. Da li u reformama možemo sebi da priuštimo korak po korak? Da „radimo” u leru ili na „gurku”? Moglo je pre 10 godina. Mnogo teže pre pet godina. Danas ne može. Spore promene vode nas u sigurno propadanje. Umesto „gurke” moramo u petu brzinu. Ne možemo uzeti deseti deo leka i očekivati da nam bude bolje. Mora ceo.

Partitokratija je pojela društvo. Upravlja svim segmentima društva. Privredom, kulturom, informisanjem, zdravstvom, školstvom, naukom. Negativna stranačka selekcija je zavladala celim društvom. Na mestima direktora, po upravnim i nadzornim odborima, po ministarstvima, državnim organima i institucijama, javnim preduzećima, državnim i društvenim preduzećima, školama, bolnicama i domovima zdravlja. Ovo ovako više ne može. Odnosno može, ali je cena previsoka. Plaćaju je svi građani.

Kada počnemo da govorimo o tome ko treba da nosi teret reformi, tu podrška reformama počinje da se topi. Otpor reformama kreće od svih koji su dobitnici ovog propalog sistema, koji sada parazitiraju na leđima društva, svih građana, poreskih obveznika. Svi bi reforme, samo da ne utiču na njih i na njihove pozicije. Paraziti su i najglasniji.

Voleo bih da možemo da sprovedemo reforme, a da niko ne izgubi posao. Ali ne može.

Bilo bi odlično kada bi javna preduzeća i državna administracija mogli da se reformišu bez partijskih zapošljavanja, ogromnih viškova zaposlenih koji praktično primaju debelu socijalnu pomoć. Da nam svima bude bolje bez sveobuhvatnih reformi. Nažalost, ne može.

Reforme znače i jačanje urušenih institucija sistema. Poštovanje pravila i ukidanje samovolje pojedinaca. U privredi to znači da ministar više neće ići po Srbiji sa džakom para i deliti ih tamo gde smisli da treba. I da ministar više neće najavljivati investitore i otvarati fabrike. Država ne treba da otvara ni fabrike ni radna mesta. Otvara ih privreda. Država treba da stvara dobar ambijent za privredu ne bi li bila uspešna. Da privreda stvara profit,da investira i otvara fabrike. Da zapošljava.

Spremnost na reforme meriće se spremnošću da donesemo ključne zakone i počnemo njihovo neselektivno sprovođenje. Zakone o radu, planiranju i izgradnji, stečaju, privatizaciji i javnim preduzećima... Ali oni su samo početak. Sledeća 2014.bićeteška godina i mora biti godina dubokih reformi svih društvenih sistema. Od dubine i uspeha reformi zavisi i to da li ćemo imati veći privredni rast 2015. A od njega zavisi da li će privreda stvoriti profit, investirati i otvarati nova radna mesta. A od toga zavisi da li će građani živeti bolje, da li će rasti plate i životni standard. Voleo bih da može obratno. Nažalost, ne može.

O Zakonu o privatizaciji

Ključna odredba nacrta novog zakona o privatizaciji jeste ukidanje stranački postavljenih nadzornih odbora i postavljanje privatizacionih upravnika. Oni direktori koji su kroz izradu ličnih karata i poslovnih planova za 2014. stekli poverenje Agencije za privatizaciju i Ministarstva privrede, zaposlenih i njihovih sindikata, automatski će biti postavljeni za privatizacione upravnike. Oni koji u tome nisu uspeli, biće smenjeni. Pitanje je da li postoji politička volja za samorazvlašćivanje političkih stranaka?

Zakon ne dozvoljava nove „Vršačke vinograde” i „Prve petoletke”. Ne dozvoljava nameštanje prodaja. Zahteva transparentnost. Jednake uslove za sve učesnike privatizacije. Dosadašnji pristup koji kaže da ta preduzeća nisu ništa vredna, da u stvari treba da platimo investitorima da preuzmu njihovu imovinu. To više neće moći. Dosta je bilo.

O zakonu o radu 

Zakon o radu treba pisati i čitati sa stanovišta mikro i malih preduzeća, zanatlija i porodičnih firmi. U mikropreduzećima (manje od 10 zaposlenih) zaposleno je preko 500.000 ljudi. U malim preduzećima (od 10 do 50 zaposlenih) još 200.000. Sa druge strane, u javnom sektoru, javnim, državnim i društvenim preduzećima preduzećima, javnim ustanovama radi preko 700.000 ljudi. Za koga je pisan sadašnji Zakon o radu?

Zamislite da ste osnovali svoju malu porodičnu firmu i da treba nekog da zaposlite. A onda čitajte pravo na regres, na topli obrok, minuli rad, bolovanje, na procedure zapošljavanja i otpuštanja, otpremnine, na prošireno dejstvo kolektivnog ugovora. Da li biste zaposlili nekoga pod ovakvim uslovima? Šta ako vam posao ne krene kako ste planirali?

Za srednje i velike firme kao i za javni sektor služe kolektivni ugovori i sindikati koji pregovaraju o njima sa državom i velikim poslodavcima. I s njima pregovaraju o pravima većim od minimalnih prava garantovanih Zakonom o radu.

Zakon o radu služi za zaštitu prava radnika, ne za tovarenje socijalne politike na teret poslodavaca. I ne služi za zaštitu viška zaposlenih u javnom sektoru i partijski zaposlenih kadrova u državnoj administraciji. Trošak ovakve politike plaćaju svi građani.

Nema besplatnog ručka. Svaka politika ima svoje troškove. Trošak svih neproduktivnih nose produktivni. Trošak svih zloupotreba snose oni koji rade pošteno. Trošak najgorih nose najbolji. Zato i propadamo. Taj trošak postao je nepodnošljiv.

Dok smo štitili „prava” preko 700.000 zaposlenih u javnom sektoru i javnim preduzećima, izgubili smo 300.000 radnih mesta u privatnom sektoru. Ko štiti prava preko 700.000 nezaposlenih? Sa ovakvim zakonom neće naći posao, jer je rizik zapošljavanja prevelik. Zar nam iskustvo prethodnih 10 godina ne govori dovoljno?

Dobri poslodavci vode računa o dobrim radnicima. Loš zakon štiti loše radnike od dobrih poslodavaca. Da li ima loših poslodavaca? Napretek. Ali ne postoji zakonsko rešenje koje može da vam osigura dobro radno mesto kod lošeg poslodavca. Od njega morate da odete.

Zakon o radu i nerazumni nameti na rad su najveće prepreke privrednom rastu i stvaranju novih, zdravih radnih mesta i glavni generatori sive ekonomije. Oni su, pored kriminalne privatizacije i partitokratske privrede, među najvažnijim uzrocima našeg ekonomskog propadanja.

O Zakonu o stečaju

Izmene Zakona o stečaju povećavaju prava radnika i uvode njihovo prioritetno namirenja za sve godine za koje nisu primili platu, kao i povezivanje radnog staža. Zakon stvara i pretpostavke za tranzicioni fond za radnike koji ostaju bez posla. Povezana lica, ofšor kompanije, vlasnici firmi koji su ih doveli do stečaja namirivaće se poslednji. Uvodi se potpuna transparentnost postupka, veća odgovornost stečajnih upravnika, veća prava neobezbeđenih poverilaca, uglavnom dobavljača i zaposlenih, mogućnost da smene stečajnog upravnika i postave novog.

O Zakonu o javnim preduzećima

Izmene ovog zakona uvode licenciranje direktora i članova nadzornog odbora. Da bi vodili javno preduzeće, moraće da imaju odgovarajuća znanja. Nešto kao MBA diploma na Zapadu: master biznis administracije. Takođe, biće obavezno postavljanje poslovnih ciljeva svakog preduzeća i jasna merila uspeha na osnovu kojih će se ocenjivati direktori. Da li postoji politička volja i za ovo samorazvlašćivanje političkih stranaka?

http://www.politika.rs/rubrike/Ekonomija/Reforme-u-leru-politicke-volje.sr.html